IN MEMORIAM PROF. EMERITUS VLATKO GILIĆ (1935-2026)
U četvrtak uveče, 30. jula, preminuo je u svom domu u Beogradu Vlatko Gilić, filmski reditelj i scenarista, profesor emeritus Univerziteta u Novom Sadu i jedan od osnivača dramskog odseka Akademije umetnosti.
Vlatko Gilić je rođen u Podgorici 1. januara 1935. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1959. Zaposlio se u preduzeću Lovćen film 1964. kao filmski scenograf, da bi na taj način imao mogućnosti da radi na filmu, što je bio njegov cilj još od gimnazijskih dana. U ovom preduzeću, zahvaljujući koprodukcijama sa inostranim producentima, imao je priliku da se upozna sa radom svetski poznatih filmskih reditelja i glumaca. U tom periodu, za svoj prvi samostalni scenografski rad, dobija Zlatnu arenu na Festivalu u Puli 1965. za scenografiju u filmu Provereno min-njet (Lovćen film i Studio Dovženko iz Kijeva). Posle ovog uspeha realizuje, kao koscenarista i koreditelj, kratki igrani film Mala svetlost (Dunav film, 1966). Režira i nekoliko emisija i serijala za Televiziju Beograd. Od 1966. do 1973, mahom u produkciji Dunav filma, režirao je prema svojim scenarijima niz kratkih dokumentarnih i igranih filmova: Povratak na rodno drvo (1968), Homo sapiens (1969), Homo homini; Zategni dele (1970), In continuo; Tok (1971), Juda; Dan više (1972), Ljubav; Moć (1973). Za ove filmove dobio je mnogobrojne nagrade, među ostalim Srebrnog medveda na festivalu u Zapadnom Berlinu, dva puta Gran pri na filmskom festivalu u Oberhauzenu, istu nagradu na festivalima u Lajpcigu, Belviju i Melburnu, nagrade na festivalima u Sidneju, Trentu, Nionu, u Šri Lanki, nominaciju za nagradu Zlatni globus Udruženja inostranih filmskih kritičara u SAD, kao i nagrade na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu: dva puta Gran pri, dva puta Veliku zlatnu medalju Beograda, a film Ljubav je u stručnoj anketi Instituta za film iz Beograda proglašen za najbolje filmsko ostvarenje u jugoslovenskoj kinematografiji u domenu kratkometražne produkcije. Njegov opus kratkometražnih i srednjometražnih igranih i dokumentarnih filmova govori o najvažnijim temama života, o moći, nasilju, zlu, iskupljenju, ljubavi – sa snagom, autentičnošću i dubinom kakve nisu postojale, a nisu se ni kasnije pojavila u našoj kinematografiji. Da bi odgovorio na tako složene umetničke zahteve, stvorio je osoben filmski izraz, jedinstven i vrlo ličan. U njegovim najboljim filmovima realnost deluje neodoljivo snažno na čula gledalaca, a istovremeno se preobražava u duh, u misao, kako je primetila i kritičarka Njujork tajmsa: „On je majstor da pronađe zaprepašćujuće likove koji vrebaju u običnom svetu. Kao da je ščepao neku čaroliju iz vašeg duha i pretopio je u činjenice. Privilegija je gledati kroz njegove oči; sve što njega interesuje, za nas postaje zarazno uzbuđenje.“ Posle opusa kratkih igranih i dokumentarnih filmova napisao je scenarija i režirao dva dugometražna igrana filma: Kičma (jugoslovensko-američka kooprodukcija Avala film-Dan Tana,1975) i Dani od snova (Centar film,1980), a oba filma imala su premijeru na Kanskom festivalu. Kičma stvara sliku sveta koji je prešao prag samouništenja, to je film najdubljeg bola. Dani od snova su film ljubavi i nade.
Da bi ostvario svoje umetničke vizije, Gilić je iznalazio jedinstvene i neponovljive filmske forme. Njegov rediteljski rukopis prepoznatljiv je, a uvek nov i iznenađujući. Iza originalnosti forme njegovih filmova nazire se umetničko uverenje da svaka stvaralačka ideja zahteva svoj autentičan, neponovljiv oblik. Zato on spada među one filmske umetnike koji su, stvarajući svoj opus, istovremeno otkrivali filmsku umetnost i njen jezik.
Posle 1980. napisao je niz izuzetnih scenarija, ali i pored neprestanih napora nije uspeo da dođe do sredstava za njihovu realizaciju. Umetnik nagrađivan na svim kontinentima, čiji je filmski opus kritičar američke televizije NBC svrstao među pedeset najznačajnijih u dosadašnjoj istoriji filma i čiji se filmovi čuvaju u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, doživeo je da njegov stvaralački put bude prekinut u trenutku kada je trebalo da dosegne vrhunac. Skoro pola veka trajao je njegov protest zbog nemogućnosti da snimi novi film, tokom tog vremena odbio je sve nagrade i javna priznanja, kao i pojavljivanje u medijima. I njegova ličnost, kao i filmovi, zračila je dubokom verom u umetničko stvaralaštvo i svedočila da je prilikom stvaranja filma, u situaciji u kojoj je umetnik izložen najrazličitijim pritiscima, moguće biti do kraja dosledan i istinit. Takav stav skupo je platio, ali je ostao jedinstven u našoj kinematografiji, a redak i u svetskoj. O usudu umetnika Vlatko Gilić je između ostalog rekao:
Istinski umetnik ima malo vlasti nad svojim sopstvenim životom. On je zarobljenik svog dara, koji njim, kao demon, upravlja. On traži žrtvu i tu nema odbijanja, morate mu je dati.
Ako si imao sreću da se rodiš sa „cvetom umetnika“ sve ćeš drugačije videti, jer umetnik drugačije misli, drugačije oseća, drugačije voli, jer mu je Tvorac tako odredio. Poštujte to kao vrhunski značaj vašeg života i bićete srećni, na svoj način srećni.
Jedino mesto gde je govorio o filmu i režiji od kada je izgubio mogućnost da stvara filmove su univerziteti, pre svega Akademija umetnosti u Novom Sadu gde je kao jedan od osnivača katedre za režiju predavao od 1978. godine i gde je 2011. izabran za profesora emeritusa. Razvijajući celog života svoj raskošni umetnički dar i rediteljska umeća, stekao je sposobnost da prepozna talenat kod mladih i da ga navodi na put istinske umetnosti.