Колектив Академије уметности Нови Сад растужила је вест да је 21. новембра у Београду преминуо наш драги колега др Петар Марјановић, редовни професор у пензији. Памтићемо да је уградио своје знање, таленат и љубав у темеље Академије у времену када је настајала. Колеге ће се увек сећати његове бритке мисли, хумора који је пленио, непоткупљиве искрености, колегијалности и доброте. Утицај који је остварио на наше савремено позориште, науку и културу је јединствен, а његова предавања, међу најпосећенијим на Академији, остала су студентима у неизбрисивој успомени које се сада сећају са посебном захвалношћу.
Петар Марјановић је рођен 1934. године у Београду. Становао је у непосредној близини Југословенског драмског позоришта, али је велики део живота и рада посветио Новом Саду, Српском народном позоришту, Стеријином позорју, часопису Сцена, Матици српској и пре свега Академији уметности. Нови Сад је упознао и заволео у раном детињству, јер је његова мајка потицала из старе новосадске породице чији су чланови живо учествовали у уметничком животу Новог Сада као музичари, сликари, архитекте или писци, а највише као позоришни уметници.
У Београду је завршио основну школу и гимназију и дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српско-хрватски језик на Филозофском факултету (у јануару 1959). Као студент добио је Бранкову награду Матице српске за књижевни рад (1957) и прву награду на конкурсу Атељеа 212 за аматерску позоришну критику за текст Кораци у другој соби Миодрага Павловића (1958).
Последипломске студије завршио је 1966. године на Филолошком факултету у Београду са темом Београдска градска позоришна критика у периоду од 1918. до 1932. године. На истом факултету одбранио је 1973. године докторску тезу под насловом Уметнички развој Српског народног позоришта од 1861. до 1868. године (ментор оба рада био је академик Велибор Глигорић).
Радио је десет година у новинско-издавачкој делатности, а од сезоне 1969/1970. до краја сезоне 1974/1975. био је драматург Српског народног позоришта у Новом Саду које је у то време, осим доброг глумачког ансамбла, у свом саставу имало низ даровитих редитеља који су за то позориште изборили особено место међу југословенским театрима. Велики допринос том славном времену Српског народног позоришта дао је и Петар Марјановић, а о њему је оставио трага у надахнутој књизи Новосадска позоришна режија 1945–1974 (1991).
За доцента на Академији уметности у Новом Саду изабран је 1975, ванредни професор постао је 1980, а редовни 1985 (за предмет Историја југословенске драме и позоришта). Његов научни допринос и ауторитет је неоспоран, исто тако и педагошке способности и резултати, а његове књиге су незаобилазни уџбеници на многим факултетима и академијама. Његова предавања су одавала ерудиту који до детаља познаје предмет о којем говори, али оно што је студенте посебно привлачило његовим предавањима било је што су имали пред собом прекаљеног позоришног практичара, професионалца који познаје до у најситније детаље живот позоришта и својим јасним и једноставним саветима отвара свет театра младима који желе да у њега ступе. Многи од њих, данас познати позоришни и филмски глумци и редитељи, после студирања нису прекидали сарадњу са њим, него су га годинама посећивали у његовом гостољубивом дому у Београду у Његошевој улици, тражећи савет и подршку на коју су увек могли да рачунају. Такав приступ није имао само за студенте, ту су долазиле на пријатељске разговоре и консултације многе колеге, глумци, редитељи и драматурзи.
Поред свега наведеног професор Марјановић има највећу заслугу за формирање одсека драмске уметности на Академији. Када је напустио рад драматурга у Српском народном позоришту да би постао доцент на Академији, ситуација са предавачима за студијске програме глуме и режије није била добра. Био је расписан конкурс, а кандидати који су се пријавили на њега нису били врхунски уметници у тим областима, па је претило да новооснована академија не започне рад на прави начин. Петар Марјановић је узео ствар у своје руке и позвао Бору Драшковића и Бранка Плешу да преузму наставу режије и глуме. То решење и она која су убрзо следила одмах су афирмисала новосадску академију као једну од водећих у Југославији, а утицај таквог доброг старта траје до данашњег дана када је Академија напунила четрдесет шест година рада. Мада се деведесетих година прошлог века професор Марјановић запослио на Факултету драмских уметности у Београду, и даље је, без промене, наставио педагошки рад на новосадској академији и чак је, са још неколико колега, покренуо магистарске студије из Театрологије. За редовног професора на Факултету драмских уметности у Београду изабран је 1992. године и ту је до пензионисања (2001) предавао Историју југословенског позоришта и драме на другом степену студија и Увод у театрологију на магистарским студијама.
На Факултету драмских уметности био је главни носилац научног пројекта „Театролошка и филмолошка истраживања“, шеф Катедре за теорију и историју и главни уредник Зборника радова факултета драмских уметности прве две године (1997, 1998). Био је ментор десет одбрањених магистарских теза на Факултету драмских уметности и ментор две одбрањене докторске дисертације (у Београду и Новом Саду). После пензионисања, као гост-професор, предаје Увод у театрологију на Факултету драмских уметности у Београду и Историју југословенске драме и позоришта на Академији уметности у Новом Саду.
Одговорни уредник часописа Стеријиног позорја Сцена био је од 1970. до 1974. године, главни уредник од 1975. до 1990. године, а две сезоне био је и позоришни критичар Политике (1980-1982).
Објавио је девет књига: Позоришне теме (1968), Уметнички развој Српског народног позоришта 1861 – 1868 (1974), Очима драматурга (1979), Југословенски драмски писци ХХ века (1985), Новосадска позоришна режија 1945 – 1974 (1991), Црњански и позориште (1995), Српски драмски писци ХХ столећа (1997, друго допуњено издање 2000) и Позориште или усуд пролазности (2001). Заједно са Божидаром Ковачеком, Душаном Михаиловићем и Душаном Рњаком, објавио је књигу О театарском делу Јоакима Вујића (1988).
Приредио је за штампу више књига, од којих су најважније: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Посрбе, Српска књижевност – Драма (1987), Комедије и народни комади ХIХ века, Српска књижевност – Драма (1987), Позориште и власт у Југославији (1944 – 1990) – „друга страна медаље“ – обрачуни и забране (1990) и Стеван Шалајић (2001).
Аутор је седамнаест текстова о јужнословенском позоришту и драми у Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) и опсежног текста о позоришту и драми у Југославији (Србија и Црна Гора) у The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). У Историји српске културе аутор је текста Позориште (издање на српском 1994, чешком 1995. и два издања на енглеском 1995. и 1999). Текстови су му објављивани у Француској, Енглеској, Италији, Канади, Сједињеним Америчким Државама, Русији, Пољској, Румунији, Чешкој, свим државама насталим од негдашње Југославије и другим земљама.
Аутор је пет драматизација, од којих је три извело Српско народно позориште у Новом Саду: Симпозијум или о љубави, по приповетки Милана Кундере, коаутор Желимир Орешковић (1970), Роман о Лондону Милоша Црњанског (1987) и Оцеви и оци Слободана Селенића (1991). Његову драматизацију Романа о Лондону извело је и Народно позориште у Сарајеву (1988). Сценски колаж Новосадска променада, са коаутором Владом Поповићем (1973), изведен је на сцени Српског народног позоришта више од сто пута. На истој сцени изведени су и његови сценарији Јавленија и позорја (1971) и Лаза Костић међу јавом и међ сном (1991).
Објавио је више од три стотине студија, расправа, огледа, позоришних критика, фељтона и чланака у Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику, Сцени, Театрону, Позоришту (Нови Сад), Савременику, Делу, Летопису Матице српске, Књижевним новинама, Политици, Театру (Москва), Диалогу (Варшава) и другим домаћим и страним листовима и часописима.
Добио је три Стеријине награде: Две за театрологију (Српски драмски писци ХХ столећа – 1998. и Позориште или усуд пролазности – 2001) и за нарочите заслуге за унапређење југословенске позоришне уметности и културе (1991). Године 2003. добио је Велику плакету Универзитета уметности са повељом „у знак признања за изузетне заслуге и дугогодишњи допринос развоју Универзитета уметности и Факултета драмских уметности у Београду“.
Професор др Петар Марјановић дао је неизбрисив допринос нашем позоришном животу и педагогији, а колектив Академије уметности и студенти задржаће вечито сећање на њега и на племенитост којом је зрачио.
