Ванр. проф. Биљана Јевтић, са Департмана ликовних уметности, у Културном центру Лаб представиће у понедељак 24.02.2020. у 20 часова 6. Циклус пројекта „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња/дневника“, који је настао у сарадњи са студентима Академије уметности у оквиру избора најуспешнијих индивидуалних задатака/пројеката и семинарских радова, на предмету Цртање са технологијом, као и по позиву гостујућег учесника/излагача Николе Радосављевића, студента докторских академских студија Факултета примењених уметности Универзитета у Београду.
<strong>24. фебруар 2020. у 20:00 – 01:00 25. фебруар 2020.</strong>
Пројекат „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња/дневника“ је резултат иницијативе Биљане Јевтић, ванр. проф. АУНС, да се кроз факултетску – универзитетску и уметничку размену студената учврсти и продуби већ постојећа веза и сарадња Академије уметности у Новом Саду и КЦ-а Лаб, са акцентом на специфичност поставке изложбе, као значајног и проширеног естетског аспекта концептуализирања једновечерњег презентовања поетике самог пројекта, у циљу подршке и подстицаја за уметничким стваралаштвом, као и, презентацијом излагачких циклуса најуспешнијих радова студената.
Паралелно, у циљу организовања, промовисања и представљања уметничког стваралаштва и студената других Универзитета, изложба 6. Циклуса пројекта „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња/дневника“ ванр. проф. Биљане Јевтић је део програма вишеструке сарадње: Академије уметности Универзитета у Новом Саду и Културног центра Лаб а уједно и КЦ-а Лаб са Факултетом примењених уметности Универзитета у Београду, као и, синергије између два нивоа студија, основних и докторских (ОАС и ДАС).
<strong>О 6. Циклусу Пројекта „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња / дневника“:</strong>
Изложба 6. Циклуса наставак је уметничког пројекта „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња / дневника“, фокусирана на истраживања индивидуалних задатака/пројеката и семинарских радова студената током ИВ године основних академских студија, студијског програма Ликовне уметности и студијског програма Примењене уметности и дизајна, на предмету Цртање са технологијом. Истовремено, усмерена је и на истраживања гостујућег учесника/излагача Николе Радосављевића, студента ИИИ године докторских академских студија ФПУ у Београду, у области Књига уметника – интерактивни дијалог књиге, посматрача и простора као засебном медију у савременој уметности, при чему је у директној вези / дослуху са концептом и поетиком самог пројекта, као и, у синергији између два нивоа студија, основних и докторских (ОАС и ДАС). Такође, 6. Циклус, као и пројекат, заснован је на мултимедијалном приступу истраживања у цртежу, али и на истраживању сопствених идеја, ставова и емоција, са развојем специфичне свести о личним афинитетима студената, изграђујући индивидуалну поетику. Савремен приступ изражавања / истраживања препознат је и подржан као оригиналне уметничке праксе и разнолике теме студената, у којима цртеж постаје поље личног-интимног трага-ња / дневника.
<strong>Зорана Матковић</strong>, у свом раду приступа истраживању тематике структуре, као оквира конструктивног прожимања међу-односа и међу-простора површина и линија, у ком настаје цртачки пројекат, који носи назив „Трагом ритма – ритмом трага“, остављајући истовремено, на примаран начин, богатство потеза цртежа, чулне пуноће и дубине, односно, трагове сопственог идентитета. Управо, назив пројекта указује на симболику и поетику уметничког стваралаштва ауторке, који је у нераскидивој вези са снажном гестуалношћу и ритмичношћу потеза / трага. У том смеру, преплитањем разноврсних линеарних структура – трагова влакна материје, као и, визуелних и тактилних елемената – корелата: рапаво-глатко и мат-сјајно, а-типичних материјала: акрила, пастела, туша, самолепљиве креп траке и мрежице за глетовање, проширује даљи развој истраживања тактилне перцепције у правцу синтезе до сада стечених искустава индивидуалних експеримената унутар медија цртежа, али и у правцу испитивања нових начина изучавања овим медијем, што доприноси развоју перцептивних способности, визуелног мишљења, као и експресивности свог ликовног израза.
<strong>Јелена Бурсаћ</strong>, у духу метафизично – енигматичне тајанствености, креира магичан цртачки циклус под називом „Трагање“, обликован од 25 минијатурних сегмената у виду полиптихалног формата, техником фото – трансфера и угљена на папиру, као и, каширања на медијапан плоче хомогене структуре. У мистериозном циклусу, где је доминатни мотив лавиринт, Јелена, у суштини истражује сопствено путовање кроз животне изазове и препреке, као фокуса трагања за циљем/решењем, али и, за идентитетом, истовремено тежећи да снагом воље хармонизује себе, превазилазећи личне страхове, несигурности и многобројне замке. Са психолошког и симболичког аспекта лавиринта, у пројектном раду пре-испитује међу-односе видљивог и невидљивог, физичког и психичког, спољашњег и унутрашњег у човеку/микрокосмосу. Заправо, кроз вртлог лавиринта, као једног од древног и универзалног симбола који представља сплет путева, међу којима постоји само један који води до средишта тј. његовог излаза, трага за балансом – победом у борби са самом собом, односно за правим путем/излазом у савременом животном окружењу/макрокосмосу.
<strong>Ана Ристић</strong>, под снажним утицајем француског уметника уличне уметности (Стреет арт), као и, једног од покретача Рубик кубизма, познатог као Инвадер, развија ауторску рефлексију првих дела од Рубикових коцки, али и ликова из 8-битних видео игара, као што су дигитализовани ванземаљац из игрице „Спаце Инвадерс“, лика, који је уједно заштитни знак уметника. Ипак, угледајући се на Вазарелијевске илузионистичке и кинетичке феномене оптичке уметности (Оп-арт), на себи својствен начин оживљава црно-беле композиције оп-артистичких варијација, а исто тако и, пиксел-артистичких ре-конструкција згуснутих тачака/облика, у медију дигиталних цртежа/колажа под називом „(У)ткани такт ритмичко-геометријске игре“. Такође, у оквиру уметничког пројекта, применом програма нове медијске технологије, креира иновативне анимације у виду ГИФ формата, тј. анимиране ГИФове, саткане од више фрејмова, чиме продубљује истраживање илузије тро-димензионалности, динамичности и треперења/вибрирања форме, имајући за циљ преиспитивање могућности виртуелног и реалног простора у презентацији уметности, савремене поетске интерпретације.
<strong>Никола Радосављеви</strong>ћ, свој целокупни истраживачки рад, темељи на узајамној повезаности уметности и науке, у области књиге уметника као засебном медију у савременој уметности, у корелацији са осталим уметничким дисциплинама. Сходно томе, науку и природне феномене, (у својој дисциплини геофизике, геохемије, геологије, геодезије, рударства и вулканологије), обједињује у савремени уметнички језик, у пројекту насловљен „Писма с планине“, настао на предмету Графика књиге, на докторским академским студијама Факултета примењених уметности Универзитета у Београду. Такође, и серија „Рељефи“, ручно бојени комбиновани материјали нађени у природи, представљају саставни део органске целине пројектног рада. Прецизније, поменути пројекат „Писма с планине“, у форми „Поп-ап“ књиге, чини серија од 24 тродимензионалних књижица, при чему приликом окретања страница, рељефи на папиру, наглашене вишеслојности унутрашњег – духовног цртежа и дубоке штампе у техници класичне графике, „искачу” у простор. Снажне, метафорично – колористичке записе, низа наративних слика својеврсног пејзажа, аутор развија интуитивно, органским језиком – приказом земље као живог организма, изразито динамичне форме и фрактуре, док бројем 24, јасно сугерише циклус од 24 сата у једном дану. У виду константног преображаја, прожет симболичким приказима узрочно-последичних веза човека са природом, али и, визуелним кодом органских ко-релација – повреда и реакција коре – земљишта, где како и сам аутор наводи у тексту о раду: „Језгро реагује и лечи рану.“, настаје јединствен и непоновљив запис и траг у времену и простору, који постаје и меморијско језгро утискивања личног-интимног, емотивног, дубоког, особеног трага-ња / дневника Николе Радосављевића.
С друге стране, Никола Радосављевић, првобитну идеју докторског рада, подстакнут романом Милорада Павића, у ком је назив преузео од поменутог аутора, развија током континуираног стваралачког процеса у трогодишњем периоду, након чега је уследила реализација докторског уметничког пројекта који носи назив „Хазарски речник, књига уметника – интерактивни дијалог књиге, посматрача и простора“, на докторским академским студијама Факултета примењених уметности у Београду. У свом уметничком раду/пројекту, бави се истраживањем идентитета (колективног и личног), као и, анатомијом форме медија књиге, односно методе анализирања и мењања – пре-обликовања њене форме у зависности од поруке коју жели да прикаже, користећи различите уметничке дисциплине, технике и медије. Суштински, изложбени концепт пројекта, кога чине три едиције уметничке књиге, триптих књига и дводимензионални радови у функцији књиге уметника, темељи се на аутентичној методологији презентације уметничког садржаја рада, у корелацији са простором. Међусобном синхронизацијом тактилних, визуелних, звучних и просторних карактеристика књиге, успоставља се јединствен однос са сваким изложеним радом и самим тим, остварује се дијалог са сваким понаособ, активирањем више од једног чула код посматрача. Сходно томе, посебно истиче апсолутни приоритет медија књиге као уметничког објекта, бескрајне фреквенције преноса персонализоване мапе емоција, информација, знања, остварујући најшири – највиши домен/т интеракције са публиком, чиме обогаћује поетичност интерактивности ликовног речника / књиге као поље ликовног стваралаштва – извориште сабраних искустава аутора. У том смислу, провлачи суштину идеје о интеракцији, у виду динамичног тока опросторене игре ритмичког деловања посматрача, сопственим присуством у простору који књига поседује, али и, додиривањем, преиспитивањем – промишљањем (књиге), при чему оснажује свеукупне потенцијале поруке ауторске и уникатне књиге, уједно сагледавајући како са социолошког аспекта човека у модерном друштву и систему, тако и са аспекта отуђености од природе и од самога себе, у циљу очувања идентитета, као и, повратка исконској равнотежи. Несумњиво, медиј-ум Књига уметника постаје фундаментална сфера интересовања и неограничених могућности идејног трага-ња, препознатљиве поетике Николе Радосављевића.
<strong>Кристина Божовић и Марија Цветковић</strong>, у сфери уметности и науке, кроз своју уметничку праксу/рад, актуализирају глобалну проблематику еколошке катастрофе у 21. веку, тачније, загађење природе, земље, воде, ваздуха, као и климатских промена, где и ми сами, свесно или несвесно, активно или пасивно учествујемо. Кристина Божовић, у домену интерактивне инсталације, друге по реду у досадашњим истраживањима, користећи дрвене рамове спојене шаркама који прелазе из дводимензионалне у тродимензионалну форму вишеструке концептуализације – материјализације у простору, креира имагинарни простор-ни цртеж – колаж – асамблаж. Кључни сегмент инсталације изазива осветљење које додатно акцентује рамове, на којима су причвршћене транспарентне тканине и површинске – вишеслојне текстуре природних материјала, у цикличном низу микро-простора визуелно интригантне структуре. Уједно, опросторено ритмичко кретање сенки употпуње визуру инсталације, у склопу узајамног прожимања линијско – кончастих структура веза на платну, као и обавијања вештачким влакнима – пластиком и фолијом, алудирајући тиме на завијање природе у пластичне вредности, али и на знак изумирања – нестајања, док рељефне кончане тачкице црвене боје, симболизују капљице крви, односно, смрт природе. Марија Цветковић, надахнута британским уметником и еколошким активистом под именом Андy Голдсwортхy, нарочито уметничким инсталацијама у природи (Ланд арт), као и, његовом изјавом: „Често заборављамо да смо ми природа. Природа није нешто одвојено од нас. Када кажемо да смо изгубили везу са природом, изгубили смо везу са собом.“, коју ауторка подвлачи у тексту као и, концепцији свог семинарског рада, али исто тако усмерава и развија у процесуалном, стваралачком чину пројекта. Наиме, истраживачки поступак базира на примени природних материјала као знака одрживости, у уској корелацији са вештачким, означавајући пролазност, у циљу очувања еколошке равнотеже, али и „суочавања посматрача са утицајима људског деловања на дестабилизацију животне средине и планете Земље уопште“. Такође, промовише принцип одрживости, као и, еколошки приступ у свом уметничком стваралаштву и размишљању, градећи нове вредности апстрактне естетике структуралних циклуса, у техници цртежа – колажа – асамблажа, чиме истиче значај развијања свеопште еколошке свести. Истовремено, Кристина Божовић и Марија Цветковић, кроз интерактивни дијалог инсталације / рада, посматрача и простора, продубљују истраживање тактилног универзума симболике додира свих елемената, као и, контраста између природних и вештачких материјала, упозоравајући нас да дијалог са природом може бити контрастан – негативан, уколико је перманентно не поштујемо тако што је уништавамо, спречавајући њен ток. Тиме изражавају дубоко хуманистичку жељу за повратком исконским вредностима, у циљу очувања јединства човека и природе.
<strong>Марија Стошић</strong>, надахнута представама парадоксалних и немогућих призора холандског уметника под именом Мауритс Цорнелис Есцхер, једног од најизразитијих представника оптичке уметности (Оп-арт) и такозване немогуће уметности (Импоссибле арт), развија истраживање дуалног принципа трансформације геометријских и архитектонских облика, са феноменом преображаја инсеката, кроз аспекте вечности и бесконачности као просторно – временског континуума / универзума, али и као одраз најзначајнијег Ешеровог мотива и дела „Метаморфоза“. У перманентном процесу деконструкције и реконструкције одабраног облика, у класичној и дигиталној техници, креира колажно – структуралне, мембранске мреже визелно-ритмичког преклапања и укрштања различитих елемената, пре свега крила, чија интегрисаност кореспондира особеном поетиком фантазмагорије. Самим тим, симболизам преображаја инсеката, повезује са еволутивним феноменом да је „лептир једино створење способно да потпуно промени своју генетску структуру током свог драматичног процеса трансформације“, наглашавајући универзум симболике промена неопходне у процесу личног и духовног развоја, у потрази за достизањем унутрашње целовитости и равнотеже.
У видокругу истраживања <strong>Луке Дрљан</strong>, појављују се инсекти као примарни мотив али и изазов у осмишљавању композицијске целине цртежа, изведених техником лавираног туша на папиру, у оквиру чега реализује уметнички пројекат, симболичног назива „101 Мува“. Стваралачки импулс у мотиву инсеката али не и самог концепта, може се огледати у раду савремене уметнице Јеннифер Ангус, познате по специфичним инсталацијама, израђеним од безброј инсеката у галеријама широм земље, као и, у необичним инсталацијама на зиду, интердисциплинарног уметника под именом Јеффреy Мицхаел Аустин, који истражује ефекат волуминозности и просторног илузионизма, користећи муве. Такође, Лука Дрљан, кроз мноштво мува, потенцира феномен инсеката као најмногобројнија класа животиња, која „обухвата око милион описаних врста што чини 2/3 укупног броја врста на нашој планети, а по неким мишљењима њихов број је далеко већи и износи између 10 и 30 милиона врста.“, представљајући монументални полиптих квадратног облика, сачињен од 101 засебног цртежа, при чему димензије једног износе 9 x 7 цм. У прилог томе, варијацијама густо распоређених елемената (мува) тежи да истакне, пре свега јединство диференцираних вредности јер свака мува се разликује од осталих, што знатно доприноси импресивном склопу мозаичко – ритмичке креације инсектаријума, индивидуалног рукописа.
Биљана Јевтић
Изложба 6. Циклуса пројекта „Цртеж – Поље личног-интимног трага-ња/дневника“ ванр. проф. Биљане Јевтић је део програма вишеструке сарадње: Академије уметности Универзитета у Новом Саду и Културног центра Лаб а уједно и КЦ-а Лаб са Факултетом примењених уметности Универзитета у Београду, као и синергије између два нивоа студија, основних и докторских (ОАС и ДАС).
Стручни сарадници пројекта/координатори изложбе: Раде Тепавчевић и Срђан Шаровић
Учесници-излагачи / Студенти IV године основних академских студија АУНС:
Зорана Матковић (вајарство), Јелена Бурсаћ (сликарство), Ана Ристић (графички дизајн), Кристина Божовић (графика), Марија Цветковић (нови ликовни медији), Марија Стошић (графички дизајн) и Лука Дрљан (сликарство)
Гост изложбе:
Никола Радосављевић, студент ИИИ године докторских академских студија ФПУ у Београду
Улаз је слободан.
