IN MEMORIAM Olja Marinković (1935-2024)
Kada je juna 2003, nakon održanog poslednjeg časa na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, profesorica Olja Marinković krenula ka autobuskoj stanici, ne bi li uhvatila autobus za Beograd i vratila se kući, sigurno se setila decembra 1976. godine, kada je, kao asistent na predmetu Dikcija sa elementima srpsko-hrvatskog jezika, održala svoj prvi čas na toj istoj Akademiji.
Setila se ona tada i oktobra 1959. godine, kada je kao tek upisani student Pozorišne akademije u Beogradu u klasi prof. Joze Laurenčića započela studije glume koje je uspešno završila u klasi Mate Miloševića 11. maja 1964. godine. Kroz glavu su joj tada siguno proletele dve godine koje je provela kao član ansambla Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde je odigrala, između ostalog, Tonju u „Kvadraturi kruga“ V.Katajeva, Babet u „Gospodar lovcu“ Ž.Fejdoa, Rozu u „Rezervisti“ A.Rimvela, Šamikinu devojku u „Večitom mladoženji“ J.Ignjatovića, kao i sedam godina koje je provela u Sarajevu, igrajući u Narodnom pozorištu, odigravši među brojnima i Zoju u „Mećavi“ A.Leonova, Meri Bojl u „Junoni i paunu“ Š.O.Kejsija, Lojzku u „Slugama“ I.Cankara, devojku Oliveru u „Licitaciji“ M.Kapora, Elsi u „Posle pada“ A.Milera, Žužu u „Pop Ćiri i pop Spiri“ S.Sremca, Silvanu Havajku u „Smrtonosnoj motoristici“ A.Popovića.
Setila se ona i svog Pančeva, u kome je rođena 27. januara 1935. godine, i živela do rata, kad su joj oca odveli u zarobljeništvo, a ona se sa majkom preselila u Beograd. Kao na filmskoj traci kroz glavu su joj proleteli gradovi: Prokuplje, Split, Niš, Valjevo, Tuzla, Jagodina ,Beograd, Cetinje, Kikinda, Skoplje, Novi Sad i mnogi drugi, iz kojih su za ovih 27 godina dolazili studenti da studiraju glumu, donoseći sa sobom sve osobenosti svojih govora, koje je ona uporno i istrajno ispravljala do književnog izgovora.
Setila se i prof. Branivoja Đorđevića, kome je bila saradnik, i sa kim je pripremala vežbe za studente. Setila se i svih onih recitatora koje je ocenjivala na raznim smotrama, od opštinskih do republičkih i saveznih, kao i seminara koje je održala sa Amaterima, uvodeći ih u svet lepog i izražajnog kazivanja. Setila se i vremena koje je provela u dečijem pozorištu „BIBERČE“ na Novom Beogradu, gde je bila angažovana kao glumica, ali je jako puno predstava i lektorisala, što je radila i u Srpskom narodnom pozorištu i u Pozorištu „Duško Radović“.
Setila se i prvih reči koje je čula od majke Ljudmile na jeziku, mekom i umilnom, ruskom, koji je Olji podario još jednu veštinu, prevodilačku. Osmeh joj se pojavio na licu jer će sad, kada je u penziji, moći da prione na prevođenje drama i podari ih mladim glumcima, kao što je to već radila kada su njen prevod drame A.Galina „Zvezde na jutarnjem nebu“, kao ispit, igrali studenti prof. Petra Banićevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Odjednom je otkrla da se nalazi na trgu između železničke i autobuske stanice i setila se svih onih hladnih šinobusa, prljavih autobusa i prepunih vozova koji staju kod svake bele kuće između Novog Sada i Beograda, kojima se na, i sa časova dovozila, premišljajući se čime danas da putuje.
To čime je toga dana profesorica otputovala, neka ostane nepoznanica.
Ono što nije tajna je ovaj moj pokušaj sećanja na divnu, blagu osobu, Profesoricu koja je meni, kao i svima nama koji smo u tom periodu studirali glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pomogla da savladamo i usvojimo kvalitetan scenski govor.
Prof. Predrag Momčilović
Direktor Departmana Dramskih Umetnosti
