IN MEMORIAM Оља Маринковић (1935-2024)

Када је јуна 2003, након одржаног последњег часа на Академији уметности у Новом Саду, професорица Оља Маринковић кренула ка аутобуској станици, не би ли ухватила аутобус за Београд и вратила се кући, сигурно се сетила децембра 1976. године, када је, као асистент на предмету Дикција са елементима српско-хрватског језика, одржала свој први час на тој истој Академији.

Сетила се она тада и октобра 1959. године, када је као тек уписани студент Позоришне академије у Београду у класи проф. Јозе Лауренчића започела студије глуме које је успешно завршила у класи Мате Милошевића 11. маја 1964. године. Кроз главу су јој тада сигуно пролетеле две године које је провела као члан ансамбла Драме Српског народног позоришта у Новом Саду, где је одиграла, између осталог, Тоњу у „Квадратури круга“ В.Катајева, Бабет у „Господар ловцу“ Ж.Фејдоа, Розу у „Резервисти“ А.Римвела, Шамикину девојку у „Вечитом младожењи“ Ј.Игњатовића, као и седам година које је провела у Сарајеву, играјући у Народном позоришту, одигравши међу бројнима и Зоју у „Мећави“ А.Леонова, Мери Бојл у „Јунони и пауну“ Ш.О.Кејсија, Лојзку у „Слугама“ И.Цанкара, девојку Оливеру у „Лицитацији“ М.Капора, Елси у „После пада“ А.Милера, Жужу у „Поп Ћири и поп Спири“ С.Сремца, Силвану Хавајку у „Смртоносној мотористици“ А.Поповића.

Сетила се она и свог Панчева, у коме је рођена 27. јануара 1935. године, и живела до рата, кад су јој оца одвели у заробљеништво, а она се са мајком преселила у Београд. Као на филмској траци кроз главу су јој пролетели градови: Прокупље, Сплит, Ниш, Ваљево, Тузла, Јагодина ,Београд, Цетиње, Кикинда, Скопље, Нови Сад и многи други, из којих су за ових 27 година долазили студенти да студирају глуму, доносећи са собом све особености својих говора, које је она упорно и истрајно исправљала до књижевног изговора.

Сетила се и проф. Бранивоја Ђорђевића, коме је била сарадник, и са ким је припремала вежбе за студенте. Сетила се и свих оних рецитатора које је оцењивала на разним смотрама, од општинских до републичких и савезних, као и семинара које је одржала са Аматерима, уводећи их у свет лепог и изражајног казивања. Сетила се и времена које је провела у дечијем позоришту „БИБЕРЧЕ“ на Новом Београду, где је била ангажована као глумица, али је јако пуно представа и лекторисала, што је радила и у Српском народном позоришту и у Позоришту „Душко Радовић“.

Сетила се и првих речи које је чула од мајке Људмиле на језику, меком и умилном, руском, који је Ољи подарио још једну вештину, преводилачку. Осмех јој се појавио на лицу јер ће сад, када је у пензији, моћи да прионе на превођење драма и подари их младим глумцима, као што је то већ радила када су њен превод драме А.Галина „Звезде на јутарњем небу“, као испит, играли студенти проф. Петра Банићевића на Академији уметности у Новом Саду.

Одједном је открла да се налази на тргу између железничке и аутобуске станице и сетила се свих оних хладних шинобуса, прљавих аутобуса и препуних возова који стају код сваке беле куће између Новог Сада и Београда, којима се на, и са часова довозила, премишљајући се чиме данас да путује.

То чиме је тога дана професорица отпутовала, нека остане непознаница.

Оно што није тајна је овај мој покушај сећања на дивну, благу особу, Професорицу која је мени, као и свима нама који смо у том периоду студирали глуму на Академији уметности у Новом Саду, помогла да савладамо и усвојимо квалитетан сценски говор.

Проф. Предраг Момчиловић
Директор Департмана Драмских Уметности