IN MEMORIAM – проф. др Даница Петровић (1945-2024)

У дане попразништва празника Господњег Преображења, 20. августа ове године, преминула је проф. др Даница Петровић (1945-2024), неуморни прегалац на пољу црквене музике, духовности и културе.

Даница Петровић је рођена у Београду, 1945. године. Основно, средње и високо образовање стекла је у Београду, где је матурирала на математичком смеру гимназије „Свети Сава“ и на теоретском и клавирском одсеку (класа проф. Мирослава Лили Петровић) средње музичке школе „Јосип Славенски“. На Музичкој академији дипломирала је на одсеку за музикологију са радом „Сведочанства о путовањима по Балканском полуострву од XV до XVIII века као извори за историју српске музике“ и апсолвирала на одсеку за етномузикологију. Исте године изабрана је за приправника Музиколошког института, у којем је прошла сва научна звања до научног саветника (1995). Последипломско усавршавање делом је провела у Оксфорду (1971), где је имала консултације са проф. Егоном Велесом и у Немачкој где је била на курсевима Ивана фон Гарднера (Минхен) и Мауруса Фафа (Бојрон). Докторску тезу, Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, одбранила је на Одсеку за музикологију Филозофског факултета у Љубљани (1980). Учествовала је на многобројним националним и међународним научним скуповима у земљи (САНУ, ЈАЗУ, ЦАНУ, МАНУ, Матица српска) и у иностранству (Велика Британија, Данска, Немачка, Холандија, Француска, Италија, Пољска, Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка, Финска, Русија, САД). Објавила око двеста педесет радова на српском, енглеском, немачком, француском, руском, бугарском и мађарском језику.

Редиговала је и приредила за штампу са поговором (на енглеском и немачком) три књиге црквеног појања Корнелија Станковића (1993), два појачка зборника Ненада Барачког (1995, 2000) и појачки зборник Тихомира Остојића (у штампи). За Сабрана дела Стевана Ст. Мокрањца приредила је критичко издање Мокрањчевих записа српског црквеног појања у три књиге (1996, 1998). Била је покретач и главни уредник сабраних дела Корнелија Станковића. Учествовала је у организовању више научних скупова и у припремању зборника радова са скупова у САНУ и Матици српској.

Организовала је и водила преко тридесет школа црквеног појања „Корнелију у спомен“ у Сремским Карловцима, манастиру Јошаница, у Сентандреји и Будимпешти (Мађарска). Један је од оснивача, а три деценије је била и активан члан Студијског хора Музиколошког института. Била је члан Међународног друштва (International Society of Orthodox Church Music) за православну црквену музику у Јоенсуу (Финска), Америчког друштва за византијску музику и химнологију (American Society of Byzantine Music and Himnology), као и групе Cantus Planus у оквиру Међународног музиколошког друштва. Била је секретар Одбора за историју српске музике САНУ, члан Управног одбора Архива САНУ у Сремским Карловцима, Управног одбора Матице српске и Вукове задужбине, члан и председник Савета БЕМУС-а. Била је заменик главног и одговорног уредника Зборника Матице српске за сценске уметности и музику и члан два одељења Матице, а од 2001. била је директор Музиколошког института САНУ.

Од 1993. предавала је историју националне музике на основним и последипломским студијама на Академији уметности у Новом Саду и организовала је предмет Историја црквене музике на Одсеку за црквену музику Музичке академије у Источном Сарајеву, где је и консултант за последипломске студије.

Студенти су посебно ценили њену посвећеност материји српске црквене и уметничке музике, пошто су предавања увек била веома надахнута, пре свега постакнута дубоким личним истраживачким аспектом. У пост-комунистичком времену услед недовољног или веома малог општег познавања црквене уметности и живе молитвене црквене, посебно православне културе, искрено разумевање значаја ових хришћанских, традиционалних, али и вечно савремених тема, доносило је ону посебну вредност педагошко-мисионарске праксе.