Изложба „ПОРТРЕТИ УМЕТНИКА” Бранимира Карановића
Позивамо вас на отварање изложбе фотографија „ПОРТРЕТИ УМЕТНИКА” Бранимира Карановића, у понедељак, 26. јануара, у 19 часова.
Фотографија, један од начина саопштавања индивидуалне експресије, у себи је сјединила особености уметничке креације али и квалитет масмедија. Персонална спознаја о специфичности и аутономији овог медија визуелних уметности, добро је укомпонована у стваралачку бивалентност Бранимира Карановића; готово читав опус посветио је креативном дијалогу фотографије и графике а, та сублимација догађала се већ током његовог школовања. Може се рећи, прву деценију свог стваралаштва Карановић посветио и уметности портрета па се 70-их и 80-их година концентрисао на фотографисање уметника у амбијенту њихових атељеа озраченим креативном атмосфером.
У својој фото-архиви Карановић је сачувао, из ових богатих циклуса, изложбу Портрета новосадских професора и мојих колега – Бошко Петровић, Јова Солдатовић, Душан Миловановић, Милан Станојев – који данас представљају својеврсно уметничко-историјска сведочанства, поготову што су многи од њих и оснивачи ове универзитетске установе. На изложби Документи времена представљани су и портрети Београђана који су радили на Академији уметности у Новом Саду, а посвећена је педесетој годишњици од оснивања ове институције, као и Карановићево сећање на некадашње професоре и колеге Факултета ликовних и примењених уметности у Београду.
Изложба Документи времена представља поетску линију типичну за Карановићеве ране радове очиту у кадрирању психолошке особености, спонтаности, пријатељске атмосфере и поверења портретисаног у око/руку камере достижући синергију фотографског документа уметничке вредности. Веома је значајна Карановићева улога промотера новог погледа на фотографску уметност и њен уметнички статус, а он је то своје уверење манифестовао сопственом уметничком праксом, али и истакнутим педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду а, потом и на Факултету примењених уметности у Београду; данас у улози професора емеритуса. Инвентиван угао снимања, психолошка оправданост одређеног тренутка, функционално смишљена удаљеност камере од објекта, чине да је ово низ фотографија, портрета са наглашеним личним начином гледања.
Љиљана Ћинкул, историчар уметности
Бранимир Карановић / Дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду 1974, класа проф. Божидара Џмерковића. Магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду 1976, класа проф. Марка Крсмановића. Од 1974. излаже самостално (Београд, Љубљана, Венеција, Солун, Париз…) и на колективним изложбама у земљи и иностранству (Београд, Краков, Единбург, Солун, Њујорк, Тузла, Берлин, Улан Батор, Париз, Мадрид…). Награде/избор: Прва награда за графику Интер-деби, Краков, 1976; Награда Велики печат, Београд, 1977; Прва награда за цртеж на изложби Југословенски портрет, Тузла, 1979; Златна игла УЛУС-а, 1981; Награда за фотографију на Октобарском салону, 1997; Велика награда УЛУПУДС-а на Мајској изложби, Београд, 2003; Априлска награда Скупштине града Београда за стваралаштво у области ликовне и примењене уметности, 2005. године. Био је професор на Академији уметности у Новом Саду, а потом на Факултету примењених уметности у Београду; у звању је професор емеритус.
