Goran Despotovski
Doktorski umetnički projekat:
Tragovi egzistencije – Sudbina pojedinca i njegovo izostajanje
Prostorna instalacija:
ASC/DESC
Univerzitet u Novom Sadu / Akademija umetnosti
Doktorske akademske studije / Studijski program: Likovne umetnosti
Mentor: Mr Vlado Rančić, profesor
Studentski kulturni centar Novi Sad, FABRIKA
Ponedeljak 22.01.2018. / 20:00 sati (22.01-25.01.2018)
Doktorskim radom Tragovi egzistencije – Sudbina pojedinca i njegovo izostajanje obuhvaćeno je sagledavanje pojedinih socijalnih i društvenih pojava koje su značajno uticale na položaj i život pojedinca. Tematski okvir doktorskog rada nastao je kao rezultat prethodnih istraživanja, sprovedenih u dvema studijama. Prva je Plutati (2007), sa radovima: Mumlači, Varenje, Plasma, Uvrede, Jedi svoju zemlju, Civil, a druga nosi naziv Socijalan (2013), sa radovima: Glasine, Lice, Socijalan, Izbrisan, Tvar, Utvara, Razgovor, Brijač, Selekcija. Iz makroteme Tragovi egzistencije – Sudbina pojedinca i njegovo izostajanje moguće je pratiti čitav niz podtema: sudbina, egzistencija, tragovi, levitiranje, manipulacija, identitet, društvo, čovek-figura, čovek kao pojedinac ili čovek u masi, odnosno čovek s negacijom, ne-čovek, pozicija čoveka, meka forma, figura-lutka, telo kao lutka, lutka kao telo, i dr.
Praktičan rad, instalacija ASC/DESC, kroz segmente u kojima dominira prikaz lutke koja levitira, prikazuje čovekovu poziciju u kojoj je naglašen životni/sudbinski tok, čovekova mentalna, psihička i fizička istrošenost. U ovom radu, u prostornom ambijentu postavljeno je više repliciranih objekata sa elementima forme neupotrebnog predmeta, kreveta, figure/lutke u prirodnoj veličini, s unesenim detaljima odnosno zvučnim i tekstualnim sadržajima. Svi ovi elementi grade zasebne objektne segmente koji u više kloniranih verzija, u paraboli sa minimalnim promenama, stvaraju novu celinu. Pozicije u radu naglašavaju mesto izostavljenog čovekovog života/neživota, koji se može naslutiti i koji je dat samo u tragovima. Dominantne elemente u radu čine predstave o čoveku koga u neposrednom fizičkom smislu nema, unošenjem praznine u kojoj se prisustvo čoveka naslućuje, koja podstiče na sećanje o čoveku kao takvom – samo kao čoveku, subjektu bez identiteta. Figure, u formi mase lutaka, imaju za cilj da provociraju na razmišljanje, na opomenu, da preispituju nas i naše sećanje tako da se putem njih identifikujemo i prepoznajemo, utvrđujući koliko su ti ljudi vezani za mesto, određeni događaj ili pak suprotno tome, koliko samo govore o čoveku, bilo kada i bilo gde. Upravo ovako ostvarenom simbolikom pokreću se doživljaji, iskustvene funkcije u osećanju pripadnosti. Ovaj rad svojom porukom otvara i nova pitanja, prevashodno s ciljem da se pojedinac zapita pred vremenom u kojem je sve prisutnija strateška kontrola svega životnog i u kojem su naglašeni momenti preispitivanja ličnog, specifičnog, karakternog, dovedeni u pitanje.
