Изложба УЗДАРЈЕ ЗАУДАРАЊА / Милан Бањанин и Вељко Мрвић
Позивамо вас на отварање изложбе УЗДАРЈЕ ЗАУДАРАЊА, Милана Бањанина и Вељка Мрвића, у понедељак 9. марта, у 19 часова.
Милан Бањанин је студент 4. године вајарства на Академији уметности у Новом Саду. Његов рад истражује унутрашње дилеме, сакралног потенцијала играчки и могућности уласка у улогу, посредством вере здружене са незнањем. Ове усамљене слике истражују феномен даровања као темељне, готово архаичне размене између човека и онога што надилази његово искуство. Дар превазилази материјални чин и постаје симболичка инвестиција вере, наде и идентификације. У томе, икона се посматра као променљива пројекција значења. Икона може постати било шта и било ко, уколико јој се приступи са потребом за веровањем. Централни парадокс изложбе почива на идеји да оно што се уздиже до статуса божанског истовремено носи обележје распадања. У хришћанској традицији постоје наративи о мирисима светости, као и о телесности која остаје присутна. У расцепу између узвишеног и органског јавља се мотив заударања као метафоре. Визуелни језик радова ослања се на приказе фигура без идентитета. Лица су заклоњена драперијама, а текстил преузима функцију вела и анонимности. Драперија, историјски симбол достојанства и сакралности, постаје средство брисања индивидуалности.
Вељко Мрвић је студент 4. године уметничке графике на Академији уметности у Новом Саду. Његов рад истражује уметничке и културне утицаје кроз савремени и интроспективни приступ. Зверске и хибридне представе, пореклом са црквених портала, својом аскетском визуалношћу и присуством представљају вапај за преумљењем у односу на савремени доживаљај натурализма и номинализма. У духу Ничеовог зида против натурализма – сатирских хореута, последично упућују ка увиђању реализма обилне гозбе по(д)стојања, која нас позива на учешће у Њему. Поред већ поменутог еклесиолошког порекла присутне стилизације, дисторзија ових лица пуних есхатолошког узбуђења указује и на синтезу цитата северњачке ренесансе – Холбајнових “Амбасадора” и “Подобија Светог Христифора”. Међутим, заиста, заиста вам кажем да је ренесансни рођак Бога одавно мртав. Он је постао занатлија Лепоте. Постао је подсећање на афирмацију заударања у којем нас Помазаник посећује. Постао је позив на покајање, што је уједно и његова најапстрактнија карактеристика.
