Музеј савремене уметности Војводине и Академија уметности Нови Сад представљају ретроспективну изложбу: АЛЕКСАНДАР ДАВИЋ – ПОСЛЕДЊА ДАДАИСТИЧКА ПРЕДСТАВА. Изложба ће бити отворена у Музеју савремене уметности Војводине у петак, 14. октобра 2022. са почетком у 19 часова.
Кустоскиња/Куратор: Гордана Николић, виша кустоскиња МСУВ
Визуелни идентитет изложбе: мр Дарко Вуковић, ред. проф.
Продукција: Музеј савремене уметности Војводине, Академија уметности Нови Сад
Изложба се реализује уз подршку Министарства културе и информисања у оквиру пројекта „АД ефекат“
Александар Давић (1961-2020) је био филмски редитељ, интермедијски уметник, сценариста, продуцент, едукатор и глумац. Професор филмске и позоришне режије на Академији уметности Универзитета у Новом Саду и професор дигиталног видеа на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду интермедијалну режију (филм, ТВ, позориште, радио).
Прва ретроспективна изложба Александар Давић: Последња дадаистичка представа представља жанровски разноврсну филмску и видео продукцију Александра Давића у контексту савремене визуелне уметности и друштвено-политичких околности које су парадигматски обележиле ангажовани приступ аутора и избор осетљивих тема. Изложба акцентује најзначајније уметничке и педагошке активности овог аутора, које се ослањају на авангардне традиције, уводе експерименталне поступке и технолошке иновације у промишљању и продукцији покретне слике и звука.
Током четири деценије рада, своју уметничку праксу је реализовао самостално и коауторски у областима документарног, експерименталног и играног филма, музичког видео спота, видео уметности, видео скулптуре и позоришта. Његови филмови и видео радови су приказани и награђивани на бројним домаћим и међународним филмским и медијским фестивалима, и излагани су у музејима (МСУВ, МСУБ, Музеј историје Југославије и др). У колекцији МСУВ се налазе копије дела: Последња дадаистичка представа (ред. А. Давић, видео, 1992) и Давићев ауторски рад Очевидац (видео, 1996), као и видео радови настали у сарадњи са асоцијацијом Apsolutno Good Evening (1996) и Absolutely Dead (1995).
***
Интернационални авангардни покрети су ресурс знања и инспирација за већину филмова и видео радова Александра Давића од авангардног визуелног језика до левих политичких идеологија и анархизма супротстављених буржоаском естетизму и традицији. Антологијско остварење Последња дадаистичка представа у његовој режији (1992) представља ванвременски омаж и реактуелизацију идеја интернационалног покрета Дада од посебног значаја у контексту доминантних десних политичких тенденција последње деценије XX века. Видео Последња дадаистичка представа је излаган у музејима у оквиру селекција најзначајнијих уметничких дела из деведесетих година (МСУВ, МСУБ). Последње остварење Александра Давића, документарни серијал од 6 епизода Наша историјска авангарда у продукцији Roremachine (2020), бави се историјом авангардних уметничких покрета у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевини Југославији, периодом између два светска рата, дадаизмом, надреализамом и зенитизмом.
Давић је своју педагошку праксу формално започео на Академији уметности Нови Сад 1992. године као асистент на одсеку за драму, да би од 2013. године наставио рад у звању редовног професора. Филмски ствараоци који су били Давићеви активни сарадници чине данас наставни кадар на драмском одсеку АУНС: Синиша Бокан, Јован Милинов-Тоба, Саболч Толнаи, Милош Пушић и др. Поред формалне (само)едукације, његова интересовања о уметности, технологији и различитим друштвеним феноменима пре свега су била усмерена ка неформалној дистрибуцији и размени знања које је интегрисао и у рад са студентима. Помагао је и учествовао у продукцији филмова својих студената (нпр. рад на монтажи филма Nyári Mozi, ред. Саболч Толнаи), а са својим тадашњим студентима Саболчем Толнаијем и Ненадом Милошевићем је реализовао документарни филм о студентском протесту Ове ноге нису мале (1997). Заједно са групом студената је учествовао у реоснивању Кино Клуба Нови Сад (2001). Између осталог, као страствени истраживач и познавалац бавио се ре-историзацијом филмске и видео уметности XX века на подручју Војводине у пројекту/изложби Технологија народу! Филм и видео у Војводини (с Горданом Николић) на којем је било представљено више од стотину филмова и видео радова у Музеју савремене уметности Војводине (2013).
Прва документарна остварења Давић реализује на Телевизији Нови Сад од средине осамдесетих година XX века кроз карактеристично портретисање уметника, протагониста војвођанске неоавангардне и поставангардне уметничке сцене, Ласла Керекеша (Керекес филм, 1985) и Мирослава Мандића (Казна и слобода, 1991), народног хероја Косте Нађа, официра интернационалних бригада који се борио у шпанском грађанском рату (Шпанија Косте Нађа, 1991) и приказе друштвено маргинализованих тема, као у филму Штићеници (1987) о душевној установи за децу и омладину у Ветернику.
У продукцији куће Терра филм је настао његов филм Дунафалви марш (1990) о трагичном хероју, нареднику мађарске полиције, који је спасио људе из села Ковиљ током рације 1942. године.
Документарни филмови Александра Давића бележе антирежимски отпор кроз лични друштвени ангажман и активно партиципирање у обликовању отпора кроз политике покретних слика у време југословенских ратова током деведесетих година XX века филмовима Ове ноге нису мале (1997) и Отпор у надлежности полиције (прод. УрбаНС, 2001), који приказује политичку репресију над члановима Отпора. Давићев филм Путовање мртвих (прод. УрбаНС, 2001) први је филм у Србији који се бави контроверзном темом хладњача и сакривања лешева албанских цивила.
Од краја осамдесетих година XX века Александар Давић је сарађивао с протагонистима музичке рок и (нео)панк сцене из Новог Сада и Београда на конципирању и реализацији музичког спота уметника Зорана Булатовића-Балета, а касније и спотова бендова Боyе, Обојени програм, ЕКВ и Октобар 1864. Ови спотови представљају амплитуду различитих експеримената интегрисања визуелне естетике са музиком. Први музички спот у Давићевој режији, Prince od Chaos (1990), реализован ритмичним монтажним поступком смењивања морбидних слика из ере румунског диктатора Николаја Чаушескуа, стрељаног симболичне 1989. године, носи снажну политичку поруку која антиципира мрачне деведесете на југословенском простору.
Видео уметност и видео инсталације су области које су омогућиле Александру Давићу да се афирмише ван традиционалног филмског формата као значајан аутор на сцени савремене уметности (галерије, музеји, медијски фестивали). У редитељској концепцији и монтажи ових видео радова доминирају необичне и ритмичне аудио-визуелне јукстапозиције инспирисане естетиком филмова Џиге Вертова, (пост)авангардног и експерименталног филма/видеа. Видео рад Добро вече (1996) асоцијације Апсолутно и Александра Давића, поред оштре критике друштвене улоге медија, представља и један од пионирских примера употребе нелинеарне/компјутерске монтаже у праксама видео уметности код нас. Већину видео радова је реализовао у сарадњи с асоцијацијом Апсолутно и групом FIA, док је 1990-те симболичан рад Очевидац (1996) ауторски рад у жанру видео скулптуре за који је, између осталог, освојио Златну награда Београда за најбољи експериментални видео на Југословенском фестивалу краткометражног и документарног филма/видеа Београд.
Рана искуства рада у дугометражној играној форми стекао је као асистент режије на снимању филма Горила се купа у подне (ред. Душан Макавејев, 1993). Његов дугометражни играни филм Журка (прод. Арбос, 2004), чија је радња смештена у данима с почетка рата 1991. године, представља редитељски рад у формату класичне филмске нарације. Филм је био приказан на неколико филмских фестивала у Европи и био награђен за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи 2005. године. Након тога, Давић је реализовао још три краткометражна играна филма у својој продукцији: НС Рулет (2012), Игралиште (2014) и Златни дечак (2015).
