Уметнички дијалог, изложба радова проф. Иване Томановић „Имитирање интимног“ и Јелене Мило „Куда“ свечано ће бити отворена, 7. марта 2019. у Културном центру Панчево са почетком у 19 часова. Изложба је за све посетиоце отворена до 22. марта 2019.
Инсталација у простору сачињена је од 14 фотографија формата 1,8 x 1,2 м. На фотографијама су рађене интервенције у виду ткања жицом и вуницом чиме се дводимензионални простор фотографског пејзажа проширује на тродимензионални простор, такорећи пејзаж „улази“ у простор и осваја га – осваја посматрача или боље рећи учесника у пејзажу. Интервенције на пејзажу природан су наставак мотива на фотографији и оживљавају га. Посматрач/учесник позван је да слободно додирује пејзаж и све његове артефакте, с упозорењем да може бити повређен (оштрином жице) баш као и у реалном пејзажу.
Кроз ову инсталацију преиспитујем могућност „преношења“ пејзажа изван његове реалности, доводећи га у фиктивну реалност уметности. Пејзаж као интимни простор представља последње уточиште човечанства. Овим имитирањем интимног (простора) подсећам учеснике/гледаоце на њихово порекло, на потребу за интимношћу, за додиром, емоцијом која произилази из сасвим личног доживљаја и активног учествовања.
Кружни облик инсталације асоцира на својеврсни обред по узору на древне паганске обичаје кроз које су људи комуницирали с природом и “вишим силама” које су сматрали супериорним. Репетитивност фотографија (у сличности мотива који је на њима приказан) одвраћа гледаоца од традиционалног гледања једне фотографије као ултимативног доживљаја и усмерава га ка сагледавању целине. Та целина мења свој израз у зависности од места на ком се гледалац налази. Спољашње и унутрашње гледање поставке имплицира чулни и интелектуални доживљај једног те истог призора.
Јелена Мило, КУДА
Изложба КУДА састоји се од слика које ће пружити увид у опус мог стваралаштва у последњих пет година. Слике су уља на ланеном платну малих и великих формата из историје пејзажа. Оне црпе инспирацију и на савремен начин пружају отворену платформу за мисли и идеје. Први зраци јутарњег сунца, који кроз флеке белине исијавају кроз дубоки нанос боје на платну, су моменти пулсирајуће светлости који нуде посматрачу узнемирујућу утопију мистерије момента. Посматрача уља на платну воде до изгубљених предела, где он утопљен у мисли, постаје усамљена фигура унаоколо, изгубљен у сну. Слике тихих тонова су хватања безвременских тренутака. Сцене су без физичке орјентације или тежине и посетиоца увлаче у уметност тишине, пружају му бекство у уметност ћутања. Тишина с моћним ехом. Дрво у покрету и чудна тишина која се шири простором, нуди бекство у богатство удаљене шуме, али у исто време хвата нас у свет тамних сенки дрвећа, које носе са собом црнило непознатог и самоће. Призор просторне инсталације у мени буди чудну тишину, чудну тишину шуме у сну на јави. Губим се у далеким пределима, бежим од стварности.
