Поштоване колеге,
Недавно смо сазнали да је у фебруару 2020. преминула наша драга колегиница, професорка у пензији, Сузана Кубинец. На Академији уметности Нови Сад је радила од 1995. до одласка у пензију, 2007. године. Њен професионални рад обухвата илустрације за публикације Завода за издавање уџбеника, Креативни центар и друге бројне издаваче као и наставни рад у Средњој школи за дизајн „Богдан Шупут“ у Новом Саду. Иза себе је оставила многе колективне и самосталне изложбе, реализована и објављена дела као и бројне награде. Проф. Сузана Кубинец је била наставник који је својим креативним ангажовањем у великој мери допринела формирању студијског програма Графичке комуникације и која је својим педагошким радом утицала на бројне генерације.
У помен њеном несебичном залагању и дивном односу са студентима и колегама,
колектив Академије уметности Нови Сад
Сузана Кубинец је била особени стваралац и илустратор, професор и ментор. Све у вези са њом је било аутентично и непоновљиво. Сви они који су је познавали, било да су одрасли уз њене илустрације из сликовница и књига, било да су били њени ђаци и студенти, колеге и пријатељи, сви ми заједно били смо део једног фасцинантног универзума у који нас је Сузана увукла својом чистотом и искреношћу. Она је свет гледала очима детета као у песми Милана Младеновића, а потом исти тај свет сликала у илустрацијама са страственом посвећеношћу једног искусног визионара.
Њена предавања су била благотворна терапија, часови неограничене слободе и креативности. Ми, који смо били њени студенти пред собом нисмо имали само професора, већ и духовног сапутника, сапутницу и другарицу која је умела да са великом страшћу и невероватном енергијом прича о незаобилазним делима уметности – од кинематографије преко литературе, па све до музичке и ликовне уметности.
Кад завиримо у њен стваралачки опус, тај бескрајни низ богато насликаних призора, илустрација препуних чаробних детаља, не можемо се отргнути утиску да Сузана није била само вешт илустратор, већ заводљива ткаља која је у своја дела уткала оно најбоље што је у себи носила – чистоту сопствене душе. Делић тог ткања је и у нама, нама који смо је познавали и са њом друговали. Зато нас тај “штеп”, тај танани вез сада боли.
Хвала јој на тој боли. Хвала јој на свему.
Колеге са Катедре за графичке комуникације
